Комплетни транскрипт песме Аманде Горман која одузима дах

Забава

 Алек ВонгГетти Имагес

20. јануара 2021. Аманда Горман постала је најмлађа особа коју је икада читала на председничкој инаугурацији. Двадесетдвогодишња песничка лауреатка рецитовала је своју песму „Брдо на које се пењемо“ мноштву међу којима је био и председник Јое Биден, Прва дама Јилл Биден, Потпредседница Камала Харрис, њен супруг Доуглас Емхофф , и Барацк и Мицхелле Обама. А забавна чињеница? Златни обручи и прстен за кавезе за птице које је носила током свог великог тренутка били су поклон од саме Опре.

'Желео сам да то буде порука наде и јединства. И мислим да је [инаугурација] за мене заиста само нагласила колико је то потребно “, рекао је Горман ЦБС јутрос уочи њеног наступа. 'Али да не затварам очи на пукотине које заиста треба попунити.'

Испод, пуни транскрипт Горманове песме о коме сви причају.

Транскрипт песме Аманде Горман „Брдо на које се пењемо“

Др Бајден, госпођо потпредседница, господин Емхофф, Американци и свет.

Кад дође дан, питамо се, где можемо пронаћи светлост у овој бескрајној сенци?
Губитак који носимо, море.
Морамо да прегазимо.
Храбрили смо се за звер.
Научили смо да тишина није увек мир.
А норме и појмови онога што само јесте, нису увек правда.
Па ипак, зора је наша пре него што смо то знали.
Некако то радимо.
Некако смо преживели и били сведоци нације која није сломљена, већ једноставно недовршена.
Ми, наследници државе и времена у којем је мршава црна девојка потекла од робова и одгајала је самохрана мајка, можемо сањати да постанемо председница само да бисмо за себе рецитовали.
И да, далеко смо од углађености, далеко од нетакнутости, али то не значи да тежимо стварању савеза који је савршен.
Настојимо да успоставимо свој савез са сврхом.

Саставити земљу, посвећену свим културама, бојама, карактерима и условима човека.
И тако подижемо поглед, не на оно што стоји између нас, већ на оно што стоји пред нама
Затварамо јаз, јер знамо да нам је будућност на првом месту, прво морамо да оставимо по страни разлике.
Положимо оружје да бисмо могли пружити руке једни другима.
Тражимо зло ни за кога и склад за све.
Нека земаљска кугла, ако ништа друго не каже, ово је истина.
Да чак и док смо туговали, расли смо.
Да смо се чак и повређивали, надали се.
Да чак и кад смо се уморили, ж Покушао сам.
Да ћемо заувек бити повезани победници.
Не зато што никада више нећемо знати пораз, већ зато што никада више нећемо сејати поделе.
Свето писмо нам говори да замишљамо да ће свако седети испод своје лозе и смокве и нико их неће плашити
Ако желимо да испунимо своје време, победа неће лежати у оштрици, већ у свим мостовима које смо направили.
То је обећање да ћемо прокрчити брдо којим се попнемо.
Кад бисмо се бар усудили, то је зато што смо американци више него понос који наслеђујемо.
То је прошлост у коју крочимо и како је поправљамо.

Затварамо јаз, јер знамо да нам је будућност на првом месту, прво морамо да оставимо по страни разлике

Видели смо силу која би разбила нашу нацију, уместо да је дели.
Уништио би нашу земљу ако би то значило одлагање демократије.
И овај напор је замало успео, али иако се демократија може периодично одлагати, она никада не може бити трајно поражена у овој истини.
У ову веру верујемо док смо упрли поглед у будућност, а историја нас је погледала.
Ово је доба само искупљења.
Плашили смо се од самог почетка.
Нисмо се осећали припремљено да будемо наследници тако застрашујућег часа, али у њему смо нашли моћ да напишемо ново поглавље.
Да пружимо наду и смех себи.

И док смо једном питали, како бисмо могли превладати катастрофу?
Сада тврдимо како би катастрофа могла превладати над нама?
Нећемо се вратити на оно што је било, већ ћемо се преселити у земљу која је у модрицама.
Али цело доброчинство, али смело, жестоко и слободно.

Нећемо бити окренути или прекинути застрашивањем јер знамо да ће наше нечињење и инерција бити наследство следеће генерације.
Наше грешке постају њихов терет, али једно је сигурно.
Ако смо милост спојили с моћи, а моћ с правом, онда љубав постаје наше наслеђе и мења право детета на нас.
Па оставимо иза себе земљу бољу од оне која нам је остала.
ИН при сваком даху, моја бронзана лупајућа прса.

Јер увек је било светлости. Кад бисмо бар били довољно храбри да то видимо.
Ми ћемо овај рањени свет подићи у чудесан.
Подићи ћемо се са златно удових брда Запада.
Подигнут ћемо се од вјетра који је захватио сјевероисток гдје су наши преци први пут спознали револуцију.
Издићи ћемо се из градова средње западне државе обрубљених језером.
Ми ћемо устати од сунца печеног Југа.
Обновит ћемо, помирити се и опоравити и сваки познати кутак над нашом нацијом.

И сваки кутак звао је нашу земљу.
Наши људи разноврсни и лепи изникнуће, изударани и лепи.
Кад дође дан, излазимо из сјене пламена и неустрашиви, нови балони зоре, док га ослобађамо.
Јер увек је било светлости.
Кад бисмо бар били довољно храбри да то видимо.
Кад бисмо бар били довољно храбри да то будемо.

* Овај транскрипт је уређен од првобитне публикације.

За више оваквих прича Пријавите се за наш билтен .

Овај садржај креира и одржава трећа страна и увози га на ову страницу како би помогао корисницима да дају своје адресе е-поште. Више информација о овом и сличном садржају можете пронаћи на пиано.ио Оглас - Наставите са читањем у наставку